Дан школе конкурс


https://www.slideshare.net/danijelacubelic/65-godina-nasheshkole-239852135




ДОМОВИНА СЕ БРАНИ





 
Домовина се брани лепим цветом,
љубављу и веселом децом.
Домовина се брани људима
и њиховим милим  погледима.
 
Треба само мало добре воље,
да нам све на Земљи буде боље.
 
Домовина ратове не воли,
јер је онда у срцу јако боли.
Зато немојте ратовати,
већ се одазовите памети.
 
`        Јована Шибалић 5/2
 		 Наши преци у Великом рату




Наши преци у Великом рату,
били су храбри у војничком занату.
Борили су се за отаџбину своју
и жртвовали у великом броју.
 
Желели су помоћи животима нашим
и тако их учинити слободним и лакшим.
Многи су наши преци храбро изгинули,
а да за свој живот уопште нису ни бринули.
 
Хтели су помоћи свима нама,
јер се над Србијом  тада надви вечна тама.
Желећи помоћи свима,
борили су се јуначки са противницима.
 
Наши преци у Великом рату,
били су вешти у витешком занату.
Борећи се за Србију своју,
погинуше они у великом броју.
 
Зато увек будите захвални њима,
јер спасише  слободу и животе нама свима.
                                                                                             Наталија Мирић  V2  
 		 ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
 
Мноштво добрих људи,
погинуло је ту,
било је горе, него у најгорем кошмару!
 
Плашили се људи,
а недужни су били,
своју су и туђу, децу од њих крили.
 
Од догађаја страшног,
година је сто,
сви су сада срећни што све је готово.
 
Прошао је Велики,
Први светски рат,
све се тада сврши, кад задају шах мат!
 
Сваки нови дан,
било је све горе,
Све су њих мучиле страшне ноћне море.
 
Данима и ноћима,
војницима из рата,
фалили су њихови и мама и тата.
Те свеже ране јуначке,
што доста јако боле,
то жртвовање за све оне који те стварно воле.
 
Пре тачно сто година
рату је крај дошао,
тај застрашујући бол тада је прошао.
Димитрије Илић 4/2
 

Жене у Великом рату
 
Годинe 1914, агресијом aустроугарске војске nа Србију, почиње Први светски рат. Четири године касније, Србија излази као победник, упркос тешким мукама.
Рођена сам 28. јуна 1892. у једном малом селу по имену Копривица код Јошаничке Бање. Нико никада није ни слутио да ћу ја бити прави борац за отаџбину. Увек су ми говорили:„Милунка, дете, војска није за тебе“, aли упркос томе, моје срце ме је водило у Велики рат. Погледала сам кроз прозор и видела трупу војника који су скупљали способне младиће у селу. Девет од десет војника су били сељаци.
Цела Европа потцењује тог сељака. Међутим, он је одлучан да одбрани отаџбину... Тај исти сељак, пешачи 60 километара дневно, тај сељак живи на таину и качамаку, тај сељак победиће на Церу, тај сељак крвариће на Дрини, тај сељак извешће чудо на Колубари. Као победник у оба Балканска рата, сигуран је да ће победити и у овом, ПРВОМ ВЕЛИКОМ СВЕТСКОМ РАТУ.
Знала сам шта треба да урадим. Отишла сам до огњишта и са старог чивилука узела татину стару униформу и кренула за њима. Ходајући иза, размишљала сам... Србија је била мала, али храбра и непоколебљива.
          Била сам сигурна у оно што радим и ниједне секунде нисам осетила да сам направила грешку. Када смо стигли у Београд, морала сам да се региструјем у једном од мобилизационих зборишта, по имену Милун Савић. Била сам свесна свега што је преда мном, али су ми се мало тресле руке. Између 1912. и 1913. борила сам се као мушкарац. Једне ноћи после рањавања мог саборца, имала сам лоше снове, скочила  сам, погледала око себе и чула неко шушкање. Неко нам се дефинитивно прикрадао. Дала сам знак осталима и сви су се припремили за могући напад.     Пет аустроугарских војника је кренуло ка нама. На сву срећу брзо сам одреаговала и одбранила нас. У тами, у мраку, гледала сам све те недужне људе како пате. Крила сам свој идентитет. Све оне ране биле су ту, али ја сам их прихватала као орден.  После тешког рањавања у Брегалничкој бици превезена сам у болницу где су после годину дана открили ко сам заправо.  Била сам једина жена која је добила  орден Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Када сам била пуштена из војске 1920,  радила сам као куварица, болничарка и контролор у фабрици за производњу војне опреме. Било је болно скинути војну униформу и заменити је куварском кецељом. Удала сам се за Вељка, упознали  смо се 1922. године. Имала сам четири вредне и добре ћерке, а најсрећнији дан био је када се родила Милена... Једном сам ишла до зелезничке станице и угледала малу  заборављену девојчицу, усвојила сам је и назвала је Милка.
Такође сам касније усвојила Вишњу и Зорку. Свака од њих је била посебна. Али, када сам мислила да је патњи крај, преварила сам се. Вељко је имао посао у  пошти, али је касније премештен у Бањалуку и тада је брак био прекинут. Добила сам понуду да се преселим у Француску и да добијам тамо ратну пензију.
Наравно, нисам прихватила. Хтела сам да останем у Београду... али после неког времена сви су заборавили на оно што сам урадила, као да се ништа није десило. У мом стану, у насељу Браће Јерковић, проводила сам дане штрикајући као и обично, а успомене су се враћале као да поново проживљавам све. Очи су ми се полако затварале и тонуле у вечити војнички сан.
 
                                                                              Јована Узелац 6/1